Edvard Herman...U julu 1995. armija bosanskih Srba je zauzela Srebrenicu i tada su počela masovna ubistva. Upravo ove događaje Zapad naziva „masakrom u Srebrenici“, što je ustvari politički termin. Ub,ijeno je od 500 do 1.000 ljudi. Ali poginulo je dva puta manje ljudi u poređenju sa prethodno ub,ijenim Srbima. A Zapad tvrdi da je ub,ijeno 8.000 muškaraca i dečaka. A sada govorim o „drugom talasu pokolja u Srebrenici“, usmerenom isključivo protiv vojske. To su bili isključivo muškarci i dečaci. U grobovima je bilo oko 2.500 tela. Većina tih ljudi je poginula u borbi. I lepota zapadne propagande je u tome što su ta tela otkrivena posle jula 1995. I zato ih ubrajaju u žrtve genocida, iako je, kažem, većina poginula u oružanim sukobima. Još jedan važan aspekat „masakra u Srebrenici“ jeste taj da su Srbi ubijani na teritoriji koja se smatrala bezbednom. Srebrenica je proglašena za bezbednu zonu i morala je biti demilitarizovana, čega se niko nije pridržavao. Vojnici bosanskih muslimana koji su ubijali Srbe su bili iz Srebrenice. Ali zapadni mediji su ignorisali to. I ispalo je da su Srbi u julu jednostavno sve redom ubijali. Na suđenju o tim događajima komandanta francuske jedinice UN Filipa Moviona su upitali: „Zašto su Srbi to učinili?“. On je odgovorio da je siguran da su se Srbi odlučili na takav korak jer je komandant armije bosanskih muslimana iz Srebrenice napao Srbe pre događaja jula 1995. I to su reči komandanta jedinice UN. To nećete naći u zapadnim medijima. Drugim rečima, nasilje protiv Srba je provociralo manje nasilje Srba. Tako da je „pokolj u Srebrenici“ velika politička varka. To je bilo nasilje kao odgovor na još veće nasilje, i nisu ubijane žene i deca, već isključivo odrasle muške osobe, vojnici. Jedna od karakteristika „drugog talasa pokolja u Srebrenici“ je ta da je srpska armija spasila 20.000 srpskih žena i dece. I, po mojim proračunima, bilo je od 500 do 1.000 ubistava. Osvetničkih ubistava.
170
